Srpski književni glasnik

710 ОСРпски КњижеВвНИ ГлАСНИК.

машио и промашио. То је она стари истина: Што више обухватиш. то ћеш елабије стегнути.

Ј. СЕЕРЛИЋ.

Покајање, иокајнице и кордта, од Ј. Ф. Ивановића. Сепаратни отисак из Гласника земаљског музеја у Босни и Херцеговини. Сарајево 1901. г.

Готово сви народи на земљи верују у вечност душе: и држе да само тело умире. По смрти тела душа остаје да живи и даље, у почетку у близини тела а доцније удаљено од њега. Обилази све крајеве и просторе, а највише сроднике, пријатеље и познанике покојникове. За. то што може да чини добра и зла, родбина пи познаници указују покојнику љубав и поштовање. Начин, на који: се ово двоје у епољашности манифестује и добија видан облик, спада колико у карактеристичне толико више интересантне етнографске одлике. Весеље се играњем око мртваца до клонулости, лелекање и кукање добровољноили плаћено, чупање косе и дерање одела, унаказивање лица или других делова тела. бријање и подеецање косеи т. д. јесу видљиви знаци којима се туга и жалост а с тим уједно љубав и поштовање према покојнику исказује код разних народа. Изгледа да се весеље при сахрани находи само код неколико народа, који културно најниже стоје, но и ту у почетку са сузама. Друга крајносг туге и жалости за покојником: гребањелица, одесецање прета на рукама или ногама. вађење зуба једног или више њих и т. д. постоји у главном код варварских народа, па се делимице продужује и довишег ступња културе. Бивало је, нема сумње, да су се и код културнијих народа па и код нас, нарочито у доба „укопних друштава“, претварале жалоети за покојником у необуздане радости и пијанке, али то нису, нити могу бити, остаци каквог првобитног обичаја.

По ипак не треба мислити да су се етарински обичаји жаљења. за мртвима потпуно избрисали из успомене-