Srpski književni glasnik, Sep 01, 1902, page 43

30) СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Изађоше. Сунце се пело, јужни поветарац пријатно жуборио по брезовом пи врбовом лишћу крај пута.

Нису одмакли ни две трпи стотине корака, а Јузек се врати са паше. Погледа девојку п очију не могаше одвојити. Бела, опточена чипкама блуза. беле. босе ноге п жута сукња занеше момка.

Девојка, у пролазу поздрави га п шину га погледом тако, да се сав зажари.

Не задржавајући се настави пут. Момак гледаше неко време за њом, пуче бичем, п оде.

— Ала га пресече тим твојим плавим очима!

— Краковски — одговори поноено.

— А његове умало не пепадоше.

— Видела сам.

— Кад оп тога занела, била би госпођа.

— Како буде Божја воља. На господство не мислим, али је момак као уписан.

— Мучна посла... Улагује се свакој, а не мпели ни о једној.

— Јер још није напшао на своју.

Девојке је чекаху на путу Разгледаху јој блузу дивљаху се чипкама. Све живо је шило Матусу. Он је богаташ, пма четирп коња, оре п сеје свету те самим дужним надницама срађује све.

Кола са кромиприма чекаху. Њива се напунп радницима. — Шта, п варошанке долазе на рад — рече господар, гледајући Мару. — Можла ће ралити у рукавицама 2!...

— Што да не — одговорп девојка весело — само кад се ради. Нека сам ја п варошанка, али ако ме овде која год сељанка претече, даћу литар слада.

— Чујете ли, девојке — рече Матус.

— А ако ме не претеку — додаде Мара, — да дате ви.

— Даћу, ако до подне посејемо кромпире.

— Макар и до мрака.

— Нека буле

— Девојке. на посао! — командова она. Једне ће