Srpski književni glasnik

30) СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Изађоше. Сунце се пело, јужни поветарац пријатно жуборио по брезовом пи врбовом лишћу крај пута.

Нису одмакли ни две трпи стотине корака, а Јузек се врати са паше. Погледа девојку п очију не могаше одвојити. Бела, опточена чипкама блуза. беле. босе ноге п жута сукња занеше момка.

Девојка, у пролазу поздрави га п шину га погледом тако, да се сав зажари.

Не задржавајући се настави пут. Момак гледаше неко време за њом, пуче бичем, п оде.

— Ала га пресече тим твојим плавим очима!

— Краковски — одговори поноено.

— А његове умало не пепадоше.

— Видела сам.

— Кад оп тога занела, била би госпођа.

— Како буде Божја воља. На господство не мислим, али је момак као уписан.

— Мучна посла... Улагује се свакој, а не мпели ни о једној.

— Јер још није напшао на своју.

Девојке је чекаху на путу Разгледаху јој блузу дивљаху се чипкама. Све живо је шило Матусу. Он је богаташ, пма четирп коња, оре п сеје свету те самим дужним надницама срађује све.

Кола са кромиприма чекаху. Њива се напунп радницима. — Шта, п варошанке долазе на рад — рече господар, гледајући Мару. — Можла ће ралити у рукавицама 2!...

— Што да не — одговорп девојка весело — само кад се ради. Нека сам ја п варошанка, али ако ме овде која год сељанка претече, даћу литар слада.

— Чујете ли, девојке — рече Матус.

— А ако ме не претеку — додаде Мара, — да дате ви.

— Даћу, ако до подне посејемо кромпире.

— Макар и до мрака.

— Нека буле

— Девојке. на посао! — командова она. Једне ће