Srpski književni glasnik

ГОРЊА ПОСТЕЉА.

ПСТИНИТ ДОГАЂАЈ. (1.) Пеко од нас затражи цигару. Сви инстиктивно погледасмо у говорника. Бризбен беше човек од својих тридесет и пет година, а одликоваше се оним особинама

које поглавито привлаче људску пажњу. Беше снажан

човек. У спољним сразмерама његова тела не беше за обично око ничега необичног, ма да његов раст беше изнад просечног. Могао је бити висок нешто преко шест стопа, а у раменима беше умерене ширине; не изгледаше дебео — али, с друге стране, извесно не беше мршав; његова мала глава лежала је на снажном врату: широке, мускулозне руке као да беху нарочито за то начињене да ломе лешнике без оне уобичајене справе за ломљење: гледаоцу са стране морала би пасти у очи необична ширина његових рукава и ретка запремина груднога коша. Беше један од оних људи за које се “обично каже да њихов изглед вара; у овом смислу: и ако изгледаше необично јак, он у ствари беше далеко јачи но што изгледаше. О лицу мало имам да кажем. Главу је имао малу, косу ретку, очи плаве, нос широк: имао је мале бркове п ћошкасту доњу вилицу. Сви су знали Бризбена; и кад он затражи пигару, сви погледаше у њега.

„Врло чудна ствар“, рече Бризбен.

Разговор умуче...

Море п ја смо стари знанци; и како често морам преко Атлантика, имам међу бродовима и своје љубимце. Највећи део људи има ову или ону врсту својих љубимаца. Ја сам познавао једног човека који је у крчми у Бродвеју чекао по три четири часа на једна кола која је нарочито волео. Мислим да је крчмар бар за трећину.