Srpski književni glasnik

[09 Српски Књижевни. ГлАСНИК.

своје зараде имао да захвали тој симпатији путниковој. Ја имам обичај, кад морам ла путујем преко речене баре, да чекам на извесне лађе. То може бити предрасуда; ја, међутим, нисам никад био преварен у нади да ћу добро путовати — осим један једини пут. Сећам се тога врло (обро: беше топло јунско јутро, а царински чиновници, који се беху начетили унаоколо чекајући Ha пароброд који се већ беше кренуо из карантина, беху врло мрачна и замишљена. изгледа. Као и увек, нисам имао много пртљага, Помешах се са гомилом путника, носача и сдужитеља. у плавим блузама са металним дугметима, KOJI изглелаху да ничу као печурке на малом мосту добаченом с лађе, и наваљују својим непотребним услугама на елободног пролазника. Често сам се извесним интересом посматрао спонтану еволуцију ових индивидуа. Они нису тамо кал приепете: пет минута после узвика крманошевог „Напред!“ — они, или бар њихове плаве блузе и метална дугмета, шичезну са мостића и пролаза тако потпуно као да су у земљу пропали. Али у тренутку поласка они су ту, избријани, утегнути, и лакоми o Ha зараду. Похитах у брод. „Камчатка“ беше једна од a мојих омиљених лађа. Белим: беше, јер она то више није никако. Не могу ла замислим шта би ме могло навести ла поново“ њоме путујем. Да, знам шта ћете рећи. ОнаЈе необично чиста Y повратку, има довољно одбојне снаге у кљуну, те остаје сува, а доње су постеље већином за двојицу. Има читав низ лепих страна, али ја 4 њоме више нећу путовати. Извините за ову дигресију. | Укрцах се. Поздравих послужитеља, на чији црвен HOC и jom црвенију бралу бејах подједнако навикнут.

„Сто пет, доња. постеља“, рекох елужбеним тоном, својетвеним љулма којима је пребролити Атлантик толико исто колико узети чашицу. виски у трговачком крају Доамоника.

Послужитељ узе моју торбу, капут, и покривач. Цикал нећу заборавити израз његова лица, Пе могу рећи ЛА. је побледео: најодличнији теолози тврде да утврђени.