Srpski književni glasnik

ГоРЊаА ПостељаА. 105 правац природе не могу нп чуда. изменити. Ја, дакле, слободно велим да он није побледео: али према његову изразу очекивах да ће бризнути у плач, кинути, или пепустити моју торбу. Како се у овој последњој налажаху и две боце нарочито доброга шери, који ми на пут беше поклонио мој стари пријатељ Снигинсон ван ПиBHHC, постадох врло нервозан. Али послужитељ не учини :'ништа од свега тога.

„Добро, господине“, рече спуштеним гласом п пође

напред. Помислих да је мој Меркур, — јер он ме вођаше у доње регионе, —- био попио мало више грога; али не

рекох ништа, и пођох за њим. Кабина „сто пет“ беше шрема пристаништу, прилично позади. У њој не беше ничега необичног. Доња. постеља, као скоро све на „Камчатки“ беше за двоје. Простора до миле воље; ту стајаше и оно познато посуђе за умивање, које би у каквог североамеричког Инлијанца могло изазвати помисао на раскош: ту беху п стални и неупотребљиви рафови за "тоалету, од мрког дрвета, о које би човек лакше могао окачити какав велики кишобран ко четкицу за зубе. На мало примамљивим душецима беху брижљиво савијени "они покривачи, које је једав велики модерни хумориста згодно упоредио са дугим црним хлебом од ељде. Питање 'о убрусима беше. потпуно оетављеко машти. Стаклене "боде беху напуњене неком доста провидном течношћу, која врло мало прелажаше и у мрко, али од које долажаше до ноздрва мирис прилично јак. али не и пријатан — као неко тамно подсећање на воњу од машинерије, коју човек осећа кад има морску болест. Завесе тамне боје у пола затвараху горњу постељу. (Светлост мутног јјунског дана слабо осветљаваше по мало жалосно по'зорје. Ах! како мрзим ту кабину!

Служнтељ остави моје прње и погледа ме као да би хтео отићи — нзвесно да тражи још путника и још "зараде. Увек је добро бити у љубавни с овим људима, и ја сам му према томе давао овда онда по коју пару.