Srpski književni glasnik

10 СРиски Књижевни ГЛАСНИК. шпајући ипо помрчини, поново вратим у своју постељу. ЈЗаспим поново : али никако не знам колико сам снавао.

Гал се пробудих, беше још сасвим мрачно: ја осегих неку непријатну хладноћу, и учини ми се да. је ваздух влажан, Би познајете онај особити задах кабине која је била покваштена морском водом. Покријем се што сам боље могао и почнем поново лдремати, спремајући жалбе ga идући дан, и бирајући најјаче епитете у. језику. Чух како се мој сапутник преврну у горњој постељи. Учини ми се једанпут ла чујем како стење, те помислим ла је добио мореку болест. То је нарочито непријатно кад сте доле. При свем том ја засепим, и спавао сам све ло ране Зоре.

Јађа се јако љуљала, много јаче но прошле вечери, а сива светлост која улажаше кроз прозорчић мењаше боју са сваким покретом, према томе да ли се бок лађин нагињао према мору или дизао према небу. Беше врло хладно — невероватно хладно за јун месец. Окренем главу и погледам ка прозорчићу, и видех, на своје изненађење, Aa је пшром отворен и закачен куком позади. Чини ми се да сам гласно опеовао. Устанем и затворим га. У повратку баним поглед на горњу постељу. Завесе беху сасвим навучене; мом другу беше по евој прилици хладно као и мени, Помиелим да сам доста спавао. У сеоби беше неугодно, и ако, за дивно чудо, не могадох више осетити ону влагу која ми је преко ноћ досађивала, Мој сапутник још енаваше — дивна. прилика да га из бегнем; тако се за час обучем и изађем на кров. Дан беше топал и облачан; са воде се дизаше пријатан морски мирис. Беше седам часова кал изиђох — много више но што сам мислио да је. Панђох на доктора који удисаше епоју прву партију јутарњег ваздуха. Доктор је био млад човек из ваналне Иреке — необично крупан и снажан човек прне косе и плавих очију, и већ склон гојазности; имађаше безбрижан , здрав изглед, који беше ирилично иримамљив,