Srpski književni glasnik

ГоРЊА ПОСТЕЉА.

„.Тепо јутро“, приметих. колико да заподенем разговор. „Тхе“, рече он, погледав ме с изразом готовог интереса, „јутро је лепо и није лепо. Ја не мислим да ће бити бог зна шта.“

„Та, да — није баш да је особито лепо“, рекох.

„Ово је управо оно што ја зовем млако време“, одговори доктор.

„Поћас као да је било врло хладно“, приметих. Међутим, кад сам погледао видео сам да. је прозорчић широм отворен. То нисам био приметио кад сам легао. А уз то је и кабина била влажна.“

„Влажна !“ рече. „У којој сте ви кабини 7"

„Сто. нет.“

Ја се изненалих кал видех да се доктор приметно стресе п да ме посматраше укочено.

„Зашто 27 упитах.

„Ох — ништа“, одговори он; „само свак се жалио на ту кабину ова последња три путовања.“

~ „И ја ћу се жалити!“ рекох. „Извесно нису хтели добро да је проветре. То је срамота!“

„Не верујем да ту може бити помоћи“, одговори доктор. „Ја мислим да ту има нечега — али, најзад, није моје да плашим путнике.“

„Не бојте се, мене нећете поплашити,“ одговорих. „Ја могу издржати колику год хоћете влагу. Ако јако назебем, ето ме к вама.“

Понудих доктору цигару, коју он узе и испита врло критички. Raa |

„Није ту толико до влаге“, примети. „При свем том, тешко да ћете се добро провести. Је ли још когод с вама у тој кабини 7“

„Са мном је неки врашки човек, којн има обичај да у сред ноћи пзлазп напоље, а за собом остави врата отворена.“

~ Доктор ме опет 'погледа чудновато. Затим запали пигару. и изгледаше суморан.

#:.