Srpski književni glasnik

ГоРЊА ПОСТЕЉА. 109

зазаше само незнатан број путника. Приметих да особље с лађе које доручковаше с нама изгледаше врло озбиљно. По доручку одем у кабину да узмем неку књигу. Завесе на горњој поетељи беху још увек сасвим навучене. Ни речица да се чује. Мој сапутник по свој прилици још спаваше.

Кад изиђох, еретнем послужитеља који беше нарочито по мене дошао. Он ми шанатом рече да канетан жели да ме види, а затим отрча ходноком као да му нарочито беше стало до тога да избегне евако питање. Одем у капетанову кабину, п нађем га где ме чека.

„Гоеподине“, рече ми он „морам вас молити за једну услугу.“

Ја одговорих “да ћу учинити еве што жели.

„Вашег је сапутника нестало“, рече. „Зна се да је синоћ рано ушао у кабину. Да ли сте опазили ма шта необично у његову понашању 7“

Пошто овакво нитање тачно потврђиваше докторове зебње од пре по часа, ја остадох као окамењен.

„Нећете ваљада да кажете да је скочио у морег“ упитах.

„Бојим се. јесте“, одговори капетан.

„То је врло чудна ствар —“, почех.

„зашто“ упита он.

„Он би онда био четврти“, објасних. У одговору на даље питање капетаново ја објаених, не помињући доктора, да сам чуо истор. ју кабине „сто пет“. Као да му би врло непријатно кад чу да сам слушао о њој. Ја му испричах шта се догодило преко ноћ.

„То што ви кажете“, одговори он, „подудара се скоро потпуно са оним што су ми рекли сапутници оне прве двојице. Обојица су скочили из постеље и јурнули низ ходник. Њих двојицу видео је стражар кад су скочили у море; заустависмо лађу и спустисмо чамце, али их нитако не могоемо наћи. Међутим нико није ни чу ни зидео овога што га је ноћас нестало — ако га је одиста леетало, Послужитељ, који је можда сујеверан, те је