Srpski književni glasnik

106 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГлАСНИК.

на капију а она се увек, пре но што уђе, окрене и лево и десно у сокак и гледа... | (OS

Па mw укућани приметише на дериштету неку про- (

мену. У осталом. пи укућани је не сматрају већ више за лете: то се види п по томе што сад већ много што шта, и не говоре прел њом, него кад хоће тако нешто да говоре. и да се као старији изразе, а они је пошљу по нешто где ће се морати задржати подуже, а ствар им та, наравно, и не треба. И они приметише да је Зона расејана и замишљена. Ништа добро не упамти.

Ако је Замфир пошље по чибук и дуванкесу, она му донесе наочаре и тефтер дужника!.. Сваки час је пред огледалом, и оним великим п оним другим мањима, и ако има у џепу оно своје мало огледало на кутији у којој звецка неколико стопараца и крајцара; сваки час плете курјучић и непрестано мења оне пантличице на крају курјучића: до подне измења их неколико, и зелену, и илаву, и жуту, и црвену, а после подне тако исто... Преко дан се сваки час тек изгуби; нема је. Повлачи се у самоћу, ону :žı тако милу самоћу младим створовима који не знају шта им је а жељни су да пате; ону самоћу око које ври жи- ; вот и чује се жагор; а они скривени у тој самоћи уживају јер знају да их нико не зна где су. Ту се тако по- вуче и гледа а не зна куд гледа: и мисли а не зна шта мисли, само осећа. Осећа ла јој је нешто мило и тужно нешто; осећа ла пати а не зна још ол чега пати. А пријатна јој та самоћа која је заклања од погледа укућана који су јој погледи од неко доба ужасно досадни по стали. ИП она наваљује на мајку своју и моли је ла јој уступе ту малу собицу, ћилер, у коју се улази на врата која су између лва лолапа па се тако једва и распознају. од лолапеких врата. У ту собицу се често и најралије еклања. Ту је обузме нека слатка туга и сета, и она

се ту одаје тихој тузи, мисли о себи, и ту се осећа као

најнесретније депојче Ha овом свету, али змито бал најнесрећнија -— она. још не зна!.. У тој се собици најралије бави: ту се чешља и пресвлачи по неколико пута