Srpski književni glasnik

414 „СРпс ки Књижевни PJACHIMK. и

Те исте године у љето, кад се поче писати десетина (Нигде је не било!), постави десетар Јуру за првог вијећника, и од тог дана га је свак звао Јуре Вијећник.

Облада шокчевина на све стране! — говорило. се по селу.

Као вијећник или, како се Јуре ралије звао, „царски процинитељ“ био је вреднији и бистрији у својој служби и од самог десетара. Дође стогу, обиђе га неколико пута и измјери очима са дна до врха, па онда се мало поизмакне и одбочи на дреновац (штап), те хладно и мирно: очекује, шта ће други рећи.

Де-те ви, моја је задња — вели Јуре.

— Немој, Јуре, тако! Ми тебе, бива држимо за човика, који...

— Никако, никако! Моја је задња — дочекује Јуре.

— Да закајтим педесет ока царевине“ — пита, десетар и вади десетински тефтер.

– Нема! — дочекује домаћин, спреман на. одговор. ЈЛагана је з00 ове године... Уб јена је превећ,.. Травно је, браћо, млого — вели други вијећник и вади еноп из свога, па показује десетару и субаши. Шта је теби, десетару! Јеси ти, ћоће, ноћас спавог“ — љути се субаша. Има овди, валах и билах, два. пута више. Шта би ти реко, Јуре 7 Некако би“ се ја и ти, Бећир-ага, тукали. Ја ока мање, ја ока више. То ја, бива, велим ко први царски процинитељ п тако је 'вамо при мени, а ви сад... — вели Јуре и чеше се дреновцем по леђима. Онда обично настаје свађа између домаћина и Јуре. Немој, човиче, тако! — вели званично и озбиљно: Јуре. Ја сам се присего Богу и честитом цару, Aa by право, а 'вамо јопе! знам закон и пилиграпе... Не гријеши душе, Јуре! — вели домаћин. Нема, болан брате, толико, нема! Нема, ове ми ди'аљке, а. ди'аљка је божије благо! А кад не знате за Бога и за. божију правлу, ето вам, нос'те, нос'те све! — отреса. домаћин рукама и изкучује се. Нека царевина не про-