Srpski književni glasnik

ЈУРЕ ПилигрРаП. 415

nane, a ја ћу штап у шаке, торбу на раме, па у бијели свијет...

— Ја толико мећем ко, храгости моја, први царски процинитељ, па ти сад...

Обично се вијећање тако свршавало. Али је било случајева, кад је Јурин дреновац по Јуриним леђима играо. На жалост, како се још п дан-дањи говори, то се често, врло често, догађало. Како се тада вијећање завршавало, најбоље ће знати Јуре. Али Јуре је — Јуре! И од тога он има неке користи: зна кад ће рђаво вријеме.

Село се побуни с неправда, које је чинио Јуре при вијећању. Тужбе учесташе, те се Јуре мораде драговољно одрећи царске службе, као „први царски процинитељ.“

Зато га, веле, суд одма друге године постави за пољара, n од тог дана га је свак звао Јуре Пољар. Он је био управ за пољара. Није имао какве земље да зирати и обрађује, а није имао кога ни да чува. (Милокрвна је Луце била већ умрла.) Дјеце није имао, а као кршћанин мрело је и сриједу и петак, те је и то било добро дошло. Као мало припознатијем човјеку и царском службенику могла му је и најепромашнија станарица лијеп ручак или ужину спремити. Двоје, троје јаја на таву убити, изнијети здјелицу варенике или киселине, онда донијети „вришке“ воде — па ти је одма царски службеник задовољан.

А кад је који од нашег закона у каквој царској служби, па ти дође на ручак, ужину или вечеру у петак — мука жива! — јадају се жене. Те тај угњечи мало гра, те дај укувај на копрен погачицу... те дај изнеси један полић ракије („Макар п шпиритуше, вели, стаје: ми кру' у грау!“) Те дај пристави мало чорбе... Те дај ово, те дај оно!... Те учупај главицу лука... Те не мерем. бијелог, учупај црљеног!.. Мука, мука жива, кажем вам! И наши почеше мресити српједу и петак. Станарице дануше душом; ама, прошћете, ниђе нам јаје у селу не: остаде! Ово вам је жива живцата истина! Дјеце ми. моје, јест! |