Srpski književni glasnik

ЈУРЕ ПилигрРАШП. 417

— У име закона не. вриђај царске вире! — виче Јуре и дркће на ногама. У име царског пилиграпа! „дере се Јуре, да сва брда одјекују.

Ова се свађа Микина и Јурина одма рашчу по селу и од тог дана га је евак звао Јуре Пилиграп.

Јуре је хтио у први мах тужити МиИку, али се по"елије ломисли. Кад би га пријавио, суд би одбио дјетету на лудост, па куд би његова срамота! „Ето, Јуре, ни "твоја се не услиша!“ рекли би му сељаци. А опет једини га је Мика љутпо; и подражавао с „пилиграпима“, а други су га чобани оба закона поштовали, па чак и капу му -скидали, кад би им назвао Бога.

Девет равних година био је Јуре пољар и радио је и ногама и рукама, да се докопа кнезовског мура. Кад би ма ко изишао од суда на село у каквој било царској служби, Јуре му је био на руци. Сваки царски службеник радије се свраћао Јуриној колибици него и најзгоднијој кући у селу. Оно чемерне пољарине (варићак кукуруза с куће на кућу) и оно мало мреа, што напросп у јесен, више поједу цареки службеници него он. Осим тога држао је увијек по једну кокош или пиле на узици — за образа. Доћи му кући. а да ти не пружи чашицу ракије, ја филџан каве — то није могло бити.

Ораха, љешника, сувих крушака, сувих шљива, сувог меса — свега је тога по нешто сваке јесени сносио Јуре, као миш, у један трди под кућним прагом, те је и „љети и зими могао уживати као један царски службеник с царским службеницима.

— Е, драже ми је 'нако липо и у реду дочекати једног царског, драгости моја. службеника, нег', Боже ми прости, и самог цара — вели весео и задовољан Јуре, па кал спомену царско име, устаде и званично скиде шубару. Царски службеник царском, драгости моја, службенику тегли, па крај! Ето, долазе ми десетари, наде"сетари, комисије, мирџије. ишкутори, суцки гласници, лустари вилаџије, па ето, и ви, царски оружници!.. Ја знам,

7