Srpski književni glasnik, Jan 01, 1903, page 44

СитушнНЕ ВЕЛИЧИНЕ. al

чају ни сама органска течност ни ваздух, којп јој приступа, нису претрпели никакве ни хемијске ни термиске ни маханичке мене; у оба случаја је — шта више пристуи обичног атмосферског ваздуха са евим елободан, па ипак не настаје врење. Не настаје — без сумње само за то, што ваздух не може да пренесе прашину и клице врења у садржину суда, него доспе до органске матерпје стерилан —- т. ј. без живих клица. У првом опиту депонује их заједно с прашином већ у само грлце, мењајући сваки час правац својој струји, и бијући се о зидове и преломе његове, а у другом су прилике још простије. Ту се прашина, а с њоме и живе клице, по закону тежине сталоже из ваздуха на ниже — много раније, него што струја доспе до места, с којега би се ваздушне сумесе могле таложити у саму органску материју.

Према овоме може се с правом рећи, да је управо Пастер оснивалац виталистичне теорије врења. Он је несумњиво доказао, да су баш живе клице из ваздуха и других средпна једини узрок врењу п органском распадању у опште. И не само то, него је ту теорију научним опитом и практичном применом тако учвретпо, да је од тога доба слабо ко и покушавао истицати друге које назоре у томе питању. Од њега је. дакле, коначно утепђено и у Науци признато, ла су врење, труљење и еличнти процеси у органској природи последица виталног. физиолошког дејства неких сићушних створова биљне природе (а из реда гљивица); да тих сетворова има у непосредној околини човековој — а нарочито у ваздуху па да отуда неопажено лоспевају у органске материје, те својим животом п множењем изазову све оне познате појаве.

Наука о виталистичној природи врења и органског распадања важна је и с тога, што је у један мах бацила оштру светлост и на многе друге појаве у природи, који до тада беху нејасни. Тако се н. пр. по њој са свим јасно дале растумачити све оне појаве у органском свету, код којих се до тада претпостављало т. 3. „самоникло по-

\