Srpski književni glasnik

СитушнНЕ ВЕЛИЧИНЕ. al

чају ни сама органска течност ни ваздух, којп јој приступа, нису претрпели никакве ни хемијске ни термиске ни маханичке мене; у оба случаја је — шта више пристуи обичног атмосферског ваздуха са евим елободан, па ипак не настаје врење. Не настаје — без сумње само за то, што ваздух не може да пренесе прашину и клице врења у садржину суда, него доспе до органске матерпје стерилан —- т. ј. без живих клица. У првом опиту депонује их заједно с прашином већ у само грлце, мењајући сваки час правац својој струји, и бијући се о зидове и преломе његове, а у другом су прилике још простије. Ту се прашина, а с њоме и живе клице, по закону тежине сталоже из ваздуха на ниже — много раније, него што струја доспе до места, с којега би се ваздушне сумесе могле таложити у саму органску материју.

Према овоме може се с правом рећи, да је управо Пастер оснивалац виталистичне теорије врења. Он је несумњиво доказао, да су баш живе клице из ваздуха и других средпна једини узрок врењу п органском распадању у опште. И не само то, него је ту теорију научним опитом и практичном применом тако учвретпо, да је од тога доба слабо ко и покушавао истицати друге које назоре у томе питању. Од њега је. дакле, коначно утепђено и у Науци признато, ла су врење, труљење и еличнти процеси у органској природи последица виталног. физиолошког дејства неких сићушних створова биљне природе (а из реда гљивица); да тих сетворова има у непосредној околини човековој — а нарочито у ваздуху па да отуда неопажено лоспевају у органске материје, те својим животом п множењем изазову све оне познате појаве.

Наука о виталистичној природи врења и органског распадања важна је и с тога, што је у један мах бацила оштру светлост и на многе друге појаве у природи, који до тада беху нејасни. Тако се н. пр. по њој са свим јасно дале растумачити све оне појаве у органском свету, код којих се до тада претпостављало т. 3. „самоникло по-

\