Srpski književni glasnik

ОХ, КОЈЕ ВЕЧЕ!.

Ох, које вече сневајућ' овако, Које ли вече, чежњо вечно млада, Упорно, жудно да узлећеш тако, Са нове хумке преварених нада!

Ох, које вече, докле сутон меки, Санано, глухо низа поља слеће,

И сенка расте брегова далеки'

И благим сном се успављује цвеће.

Да немир живи душе болне нагли,

Далеко негде са животне студи, Далеко негде непознатој магли, Слепо и страсно за незнаном жуди.

Ох, које вече, разочаран снова, Упорно да се дух отимље сморен Из болне слутње да се чежња нова, Нов узор диже у сузама створен!

Мисао жудна да се миром свежи, Срчано своје размахује крило,

Далеко с надом у недоглед бежи, Гдено би мање, мање јада било!..

Ох, које вече, да ми душа снева У глухој сети успавана дана, И вечно будна Данаида лева Неисцрп нада у бездани бола“...

Стеван М. Луковић.