Srpski književni glasnik

МАТИЈА БАН

И ЊЕГОВ КЊИЖЕВНИ РАД У ДУБРОВНИКУ.

TI.

He, то није млад таленат, леп геније који је, пошав добрим путем, тек узео стварати лепа и јака дела, па га на једаред нагла смрт пресекла у том времену кад се за њега најлепше наде везују. Човек о којем смо, поводом његове смрти, намерни мирно и без суза говорити, један је стари, пслужени, скоро заборављени књижевник који је некад имао већег учешћа у нашем књижевном животу и активно развијао своје осредње књижевничке способности, па се поодавна повукао у мир и тишину, оставио књижевне послове, и мирно трајао своје старе дане чекајући смрт. Чекао је дуго на њу, држећи се својом дубоком дубровачком старошћу у овим пределима брзог и наглог морталитета. Још пре десетак година. могли смо га виђати да узима учешћа у јавном животу, у Академији Наука на пример, на њеним годишњим скуповима; доцније могли смо га срести каткад само по улицама, кад се шета, на благом сунцу; а у последње време дао се видети скоро само ван вароши, на свом имању, на познатом Бановом брду с којега је преко неживописне Чукарице могао гледати на Саву и зелене аде, као што је из Петрова села, свог родног места, некада гледао преко лепе и грациозне Мокошице на море и преко пута на Сустјепан, Батаковину и друга села. елегантне ријечке обале. Ту на том брду могао га је човек видети лети, недељом по подне обично, како излази из своје жуте куће која опомиње на исто тако обојену и иначе сличну вилу коју је Ђурђе Хиђа, један стари: дубровачки песник, имао у Ријеци дубровачкој; па силази у оближњи фриволни Михаиловац, у двориште једне: забачене кафанице, ограђено простим летвама, где се-