Srpski književni glasnik

|

132 СРпски Књижевни ГлаАСНИК. на дрвеним клупама седи, и у гушћем хладу може уживати лепушкаст изглед питоме београдске околине. Ту је Бан изгледао жив контраст овој околини. Он стар, обневидео, оглухнуо, савијен и сломљен годинама, чита кроз наочаре по који неписмени листић београдски, а поред њега младеж, столарски и други момци с лармом п лупом куглају се, и Цигани шкрипе и леру се помамно, посве се кикоће и граје и шали по околини, по високом житу и густој шуми која окружава овај београдски Venusberg. Тако је ту трајао и животарио овај књижевник кога Je време поодавна било прешло, и који је за данашњу генерацију био изгубљен, поред осталог и због тога што је ранија критика, с Вуловићем на челу, његове књижевничке способности јаче дискредитовала у њеним очима.

Матија Бан је много писао. Остављајући на страну његове политичке брошире. којих има доста и о којима стручњаци имају да кажу своју реч, рећићемо ла и Банових књижевних дела има много. Он је највише радио на драми, и написао је драме и трагедије под овим именима: „Мејрима“ (1849), „Милијенко и Добрила“ (1750), „Смрт кнеза Доброслава“ (1851), „Смрт Уроша петога“ (1857), „Краљ Вукашин“ (1857), „Цар Лазар“ (1858), „Таковски устанак“ (1865), „Ускре српске државе“ (1865), „Ванда краљица лешка“ (1868), „Кобна тајна“ (1869), „Марта посалница“ (1871), „Маројица Кабога“ (1879), „Јан Хуе“ (1880), „Кнез Никола Зрињски“ (1888), поред · још неких које је у младости на талијанском писао. Сва је та лела (сем талијанских), заједно се његовим песмама излала К. С. Академија Наука с пуно неочекивана. пијетета и са још више штампареких погрешака. () овим лрамама Бановим казивано је каткад пуно похвалних речи, и у нас и на страни. Биографи и поштоваоци Банови цитирају са видљивим поносом шта је рекао Луј Леже о његовој „Мејрими“, или како се некакав Талијан Барбанти изразио о „Мејрими“ и „Милијенку и Добрили,“ Ту се Ђан пореди са Шекспиром, са Бајроном иза ко-