Srpski književni glasnik

| 2.

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига УШ, БРОЈ 7. — '] АПРИЛ, 1903.

ЗОНА ЗАМФИРОВА.

ГЛАВА СЕДМА.

ЈУ њој ће читатељ наћи сво раскошно шаренило и лепоту једног скупа младежи обојег пола који се скуп зове 00; а том ће приликом већ по мало моћи и завирити у душу и скривене осећаје Зоне Замфирове. РЕЧЕ (5.)

Али сада у ово време, кад се развија ова наша приповетка. и кад је Зона у шеснаестој својој години, Зона је друкчија, није више оно џигљасто чупе што блене по сокадима једући кокице из кецеље или дубоких џепова својих шалвара. Сада иде поносито, држи на себе, јер зна надмоћност и своју и своје куће над осталим другарицама и њиховим кућама... Толико пута је селушала да су слабе и ретке за њу прилике овде у месту. За то се само и играла са сваким, тек колико да ужива у триумфу.

Кретала се у кругу своје родбине, својих тетака, етрина и ујни, и по чорбаџиским кућама. У тако да рекнем — „плебеје“ ретко је излазила, или боље рећи еилазила. А и кад је долазила, владала се потпуно чорба-

унеки. Долазила би обично праћена својом измећарком Васком и снисходљиво би ословила по неку сиромашку девојку, заборављала би врло често како се која зове, а и разговор би трајао врло кратко, тек у неколико речи. Понекад би долазила и до места где се игра 'оро, али никад

"сама већ с понеком другарицом и праћена измећарком.

51