Srpski književni glasnik

459 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГлАСНИК.

Случајно највише. је долазила ту где долази и Мана, или управо где се најдуже бави, јер он је имао обичај да за једно такво после подне промени по неколико места. Стала би па би гледала како играју и зевала од. ол времена на време. Али би ипак кришом пратила очима Манчу и није јој право било. кад је он не опази, или кал оде на друго место да пгра а ово остави... То je вређало њен женски поносе.

Једнога дана је чак иланула и заборавила се, тако се заборавила да је грдну лекцију извукла од својих стрина п тетака, и није могла довољно да се накаје што се није могла ла одржи на дојакошњој даљини. и. висини од „фукаре“...

А то је било једне недеље, баш Беле Недеље кад је по тим местима најживље; кад леп дан измами све живо на улицу, старије на разговор а млађе на ашиковање, а дечурлију на јурење. Када оживи испод дрвећа од оних силних љуљашки; па једни се овамо љуљају а лруги им певају, а други онамо играју а Цигани им свирају.

Скупио се свет. Кога ти све нема ту! Дечурлије, момака и девојака из махале који ашикују очима. Дошао је и неизоставни наредник Перина, наредник и писар Yy штабу, назван „лепи Перица“ због оног белог лица и због она два младежа на образу псепод десног брка. Витак у струку, са лагираним кајишем око паса на коме је висио тесак, са шиљастим ципелама и још шиљастијом шишком. испод. накривљене француске качкете, чинио je врло пријатан утисак на женски свет, нарочито на онај који се проволи по кромпир-баловима. Кад он прође сокаком са својим вреним побратимом апотекарским или фармапајтским помоћником Пајицом кад овај има свој „аузганг“, — само чујеш како лете да се посатиру де“ · војке на авлијска врата; по нека се забатрга па. јој излети папуча или налуна чак преко сокака, 2 лепи Пе“ рипа само глали своје брчиће и пусти извештаченим ·

басом (а говорио је обично са пола уста): „А јој, по-“