Srpski književni glasnik

ООНА ЗДАМФИРОВА. 487

— Лелве! Што су пристали једно за друго!.. Ја-ги! Асли како плави зумбул и зелена када!.. Оте се многима узвик кад их видеше једно до другог како шпграју. И сви само Малу и Калину гледају; сви пх гледају задовољно с пријатељским осмехом на лицу као кад се нешто мило, своје кад се гледа...

Зони неправо. Само она не гледа на ту страну; почела да зева... Криво јој... Не треба јој, неће и не може њен никад бити, — али не трпи да може још која код ње ту, живе! — привући погледе ичије а нарочито Манине погледе!.. Не би играла, али кад виде Калину како је сретна и како се заруменила и ознојила па се брише јаглуком кад се пустила игра, дође п њој воља да поигра па и ако је чорбаџиска ћерка, па макар и отрпела резилук кад оде кући. Али ппак замоли измећарку Васку, да не каже ништа код. куће. Васка се обећа да ће пре пристати да је убију него да каже то, а заклела се п у очи. Гмитраћа грнчара, вереника свога!..

Засвира се „Јелка Тамничарка“; лепа игра уз коју се и пева, управо уз коју се неему игра. Ту је игру јако волела Зона и због игре а још више због песме Hoja Je њој много казивала и сетом је неком милом испуњавала... Зона узе за руку Гену, приђоше п ууватише се међу играче. Цигани свирају а играчи играју и певају:

: Нане, кажи тајку

Да ме младу Maa

За Раде комшијче!..

За Раде комшијче,

За наше вељанче ! Јелке, тамничарке! Јелке, зулумћарке! Ела да играмо! Ела да трупамо !

Престаде замало песма а игра траје и развија се још лепше и још бујније; чујеш како звецкају ђердани и дукати и трупкају кондурице и шуште свилене шалваре а мирис од ђулијака се просуо по сокаку.