Srpski književni glasnik
Си нови. 498
њој с десне етране, стрши пусто брдо Обод, знатан у историји, јер су на њему развалине Црнојевића града и чувене штампарије; на лијевој страни шири се улица,. (управо полу-улица) оперважена врстом од тридесет четрдесет малих, доста лијепих кућа, али вјечито заглушених смралом сирове и сухе рибе, наслагане по обали.
Одједном гомила се на улици утиша. Старији осуђеник примаче се ка' бранику од тријема па викну:
— Добро јутро, Црногорци! Кажи ми који, јесам ли. ублиједио 2
Након кратка тајца, нечији глас озди одговори:
— Нијеси, занаго, но ти се црвене јагодице, ка у“ ђевојке !
Разбојник Фанферон настави:
— Ето, ви'ш, нијесам се препа, но ћу умријети: јуначки, ка шта сам јуначки гледа смрт у очи у бојевима. Примајте то, молим ве! А како сам се поднио у“ бојеве, то жна мој батаљон, а и ви многи Катуњани, а жна и сами господар, који ми је медаљу да!
Настаде тутњава. Чуше се узвици: „Е, јест гвоздена срца, јест ђетић! Гријота оваког сокола!“
Махнув руком, он запита:
— А је ли ко ту из Золачаг
Не би одговора, а он настави:
— Виђу лијепо ла нема никога, а имам нешто на. срцу, а ево шта је, и, лијепо ве молим, комшије, пепору'чите то и молите главаре, нека они умоле господара! А право је, занаго, а ево шта је! Имам сина од осам година, срамота ме је рећ', алп је пиле од сокола, — сви су биљези да ће бити бољи од баба — па желим да ми ђетету даду ону медаљу, те сам је ја добио и носио! То. ми је пошљедња и једина жеља, тако ми овога пута,. којим сам кренуо!..
Он се вратп на клупу, праћен узвицима.
Поп се окрете млађем осуђенику:
— Хајде реци и ти коју ријеч народу!
Бјеше ситан, сух, у лицу исписан, ријетких риђих.