Srpski književni glasnik

„“

— и

и

НИ 7 ад

509 СРПСКИ HRMyikEBHHM UJACHMK.

улици чекају до сто људи: трговци из тог краја, кирајџије из исте куће, кућевни пријатељи и неколико радника у горњим капутима. Пратња полази; Г. Русо иде први иза кола. ~, Сусетке што гледају пратњу брзо се крсте и говоре шапатом: „Је ли то она што је продавала хартијуг она жута женица што је била спала само на кости и кожу 7 Нека, и боље ће јој бити пол земљом. Што су ти људи! Ето ти шта су имућни трговци, који су ралили ла се проведу у својим старим данима. Весела жена, ето јој сад проводње !“ И сусеткама се здраво допада Г. Русо како иде иза кола гологлав, сам самцит, блед, и са ретким власима што му се лепршају на ветру. “У цркви свештеници оделужују опело на брзу руку, за четрдесет минута. Агата, која је села у први ред, изгЛеда као да броји запаљене свеће. Ван сваке сумње мисли у себи ла јој се зет није морао толико разжетати; јер на крају крајева, ако нема тестамента и ако она наследи половину имања, мораће и сама да илати један део трошкова око погреба. Свештеници читају последње. молитве, шкропионик иде од руке до руке. и затим се излази из цркве. Готово сви одлазе кући. Прилазе троја кола, и у њих селају даме. Иза кола остаје само још Г. Русо, који непрестано иде гологлав, и триеетак пријатеља. који не смеду ла се одвоје. Кола су просто застрта црним драперијама с белим кићанкама. Пролазници. скидају капе и брзо промичу. Како Г. Русо нема породичне гробнице, он је просто узео на пет година јелно 'место за гроб на гробљу Монмартр, пи зарекао се ла ће доцније купити гробницу, > ископати своју жену и пренети је за увек у њену кућу. Кола се заустављају на крају јелне алеје, и саплук носе па рукама до раке, ископане у мекој земљи. Присутнп оллажу ногама неетрпљиви, ћутећи. Затим свег“ штеник оллази, пошто je промрмљао кроз зубе двае- 12 стак речи, Са свих страна пружају се баштице ограђене гвозленим филаретама, гробови засађени шебојем п зе-