Srpski književni glasnik

КАКО СЕ УМИРЕ.

леним дрвећем: бело камење. усред овог зеленила, изгледа сасвим ново и весело. Г. Русоу нарочито пада у очи један споменик, један танак стуб са симболичном урном озго. Јутрос му је неки каменорезац досађивао с разним нацртима споменика. П он мисли у себи ла, кад буде купио гробницу, подигне на гробу своје жене један такав стуб, с тако исто лепом вазом.

Агата га одводи кући, пи прп повратку у дућан одлучује се једва једанпут да говори с њим о нарама. Кад је дознала да постоји тестаменат, диже се нагло и од„лази залупивиш вратима. Никад више неће она ногом крочити у овај дућанчић. Г. Русо. осећа с времена на време како га притискује нека тешка туга; али му пада нарочито тешко то што му је дућан затворен у радни дан. ;

LV.

У јануару је била оштра зима. Нема рада, па нема :ни хлеба и ватре у кући. Морисовљеви су скапавали OJ глади и сиротиње. Жена је праља, муж је зидар. Ста'нују у Батињолу, у улици Кардине, у једној прљавој кући која је прави отров за цео крај. Њихова соба, на пе"том спрату, у тако је рђавом стању да киша прокапљује кроз пукотине на таваници. И ипак се они не би тужили ни на шта, да њиховом малом Шарлоу, дечку од десет тодина. не треба добре хране да ојача и постане човек.

"Дете је мрљаво, мало му што треба да легне у постељу. Кад је ишло у школу, ако је хтело да запне. да научи све одједанпут, враћало се болесно. Па ипак је то врло бистро и умиљато дете, и говори сувише паметно за своје године. Кад немају да му даду хлеба да једе, родитељи плачу као мала деца. Тим пре што у целој згради деца падају као снопље, толико је нездрава.

По улицама. ломе лед. И Морисо је једва успео да га приме за радника ; по цео дан пијуком раскрчава олуке,