Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

Јодким Вујич, Путешествије по (Сербији.

Интересантно је каткал разгледати како су се наши стари књижевници који нису родом из Србије, понашали у овој земљи кад су у њу прешли. За њихову моралну карактеристику, која се нас у књижевној критици често тиче, то њихово понашање у Србији од пресудног је значаја. Србија је на почетку прошлога века била нова земља, без икакве културе, патриархална и скоро примитивна, отворена широм свима ученим Србима који су хтели у њу доћи: зашто је који од њих долазио, какво је учешће у њој имао, какве је послове у њој чинио, све су то ствари које непосредно откривају и показују карактер његов. Има их који су из чистог патриотизма долазили и који су се врло коректно у њој лржали. Доситије је један од таквих, његово учешће у Србији врло је симпатично. Пошто је сам од своје сиротиње помогао устанак још кал је у Трсту био, једва је чекао да у Србију лође. „Мени би било, каже он у почетку 1805, као ла први ред божијим благодетелним воздухом дишем кад би слатким, свободним, миле матере наше Србије воздууом гди нибуд лисати почео; то би за мене на земљи блаженство било.“ И то не каже он само једанпут, него стално тако говори чим помене Србију: читајте његова писма па ћете се изненалити оном искреном акценту, оној тирљивој симпатији с којом он о Србији говори чим је у уста узме. Па не само ла тако говори, него тако и ради, као човек који необично воли Србију. Пре свега, он одмах ире евију књижевника долази у Србију. Не могући та пређе у Београл олмах чим је устанак почео, он долази у Земун, лута по њему, гледа прилику да ма за мало

пређе границу, провуче се једанпут у Смедерево, а чим |

се Београд предао, одма улази у њ и настањује се у

1 SA