Srpski književni glasnik

ПосваАДБИЦА. 563

Јованка направи киејело лице.

— Црваг

— ЈА...

— Ух, како еп могла... Ја би... Ех, фала Богу, ја и тако червиша нијесам јела... Два залогаја свега сам окусила, па бацила кашику... Ни слаено, ни масно...

Мара покупи димлије још више.

— А јеси ли виђела хаљине на млади7 — запита.

— Брука! .

— Фистан јој, токорсе, свилен, а није свиле ни виђео... Ни боја му не ваља... Црвена, секо, па дречи, к'о да ће бикове њоме дражити... |

— Па они тетрејици низа њ', к'о на сојтарији“...

— А пеши јој отпечени, к'о да је гурава...

— Ја би п рекла, да је мало гурава.

— Није мало, него пуно!

Мара застаде.

-— Па јеси ли виђела како се поклања

— Ко шебек. И налик је на шебека.

— Баш к'о и свекрва јој Стана.

Јованка се засмија.

— Остави Стану — рече. — Кад гођ ми пџане на памет, насмијала би јој се блазна једна!... Свакога лагоди!... А мрска ми, мрека...

— Мрека је и мени, ама шта ћу7... Трефила се у

роду, па трпи душо Бога ради...

Разговарајући се, дођоше до Лукине куће. Уљегоше у невелику авлију, засађену младим воћкама и самом папаросом, алкатмером и феслиђеном. Између цвијећа су чепркале неколике кокоши и кочоперио се стари пијевац. На авлији је стајала и Лукина мати Стана стара, слабачка жена, „сама кост и кожа“, што наши веле, и поткресивала воћке. Опазивши њих, на широко рашири руке и пође им у сусрет.

1 Џајац, међу турским Нехгливанима.

2 Мајмун.