Srpski književni glasnik

#4 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

ipyru интерес. Аутономна Маћедонија у таквим приликама не би била епособна да живи самосталним живогом: ту би се створило бојно поље за најдивље амбиције. Сем тога, српска народност још није призната у Маћедонији и Старој Србији, Срби себи јошнису извојевали ни име ни црквену хијерархију. „А док год се та питања, вели тачно писац, претходно или у крајњем случају истовремено не расправе, дотле би решење маћедонског питања у облику јелне аутономије под номиналним сизеренетвом Турске, како то предлаже маћедонски комитет, било лишено јешнаких основа за живот дотичних грађана и представљало би врло једнострано решење, па и кад би се могло остварити,“ Али, на жалост, у овој реченици, која се не одликује савршенством стила, писац је само додирнуо ту мисао. Он одмах наставља даље, да Турска најмање рачуна има да допусти да се понови оно што се десило с Петочном Румелијом, и да пристане да у Маћедонији, као тамо, мусломанско становништво постане готово безгласно. Али Турска није само непријатељ аутономије. Она ни реформе неће. И где је онда решење Маћедонског Питања“ Писац је мишљења, да европска. динломагија, придржавајући се Берлинског Уговора, ако би само“ „овом гитању пружила колику толику помоћ“, успела би ја наметне Високој Порти реформе у границама рефорама за Јерменску. Као што је тамо нарочита пажња поклоњена. Курлима, тако би овде пре свега ваљало разоружати Арнауте и обезбедити ненаоружано становништво од њихове обести. За тим, по Г. проф. Станојевићу, гребало би: уредити аграрне односе, захтевати ла Baлије булу хришћани, ујемчити већу независност. чиџовника (међу којима повећати број хришћана), извести иово устројетво судетва, извршити преображај финансијских извора... Програм, као што се види, не може простији бити. Само, тешко је, још и данас, веровати да Силе имају и воље и средстава да натерају султана да приведе. у лело, без одлагања, тај минимум најпотребнијих рефорама. За нас Србе од највећег је значаја, чак корисније“