Srpski književni glasnik

~

БЕЛЕШКЕ. 75

и хитније него свака друга реформа, да се наша народност призна и изједначи е осталим народностима у Старој Србији и Маћедонији. О тој основној погодби за живот Г. проф. Ал. Станојевић врло је мало казао. Међу тим, то је била прилика, да нам изнесе, на основу онога што је већ учињено и онога што би још требало покушати, свој план и своје погледе, и да да, колико толико, оригиналности својој расправи. К. Д. Кумануди.

БЕЛЕШКЕ. СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ.

„Предлог како да се помое нашој нејакој књижевности.“ — Овај „Предлог како да се... итд.“, који доносимо у овом броју, написао је пок. Недић, као што његови пријатељи знају, у стилу једног познатог војвођанског критичара, као неку врсту пародије наивних, незрелих, извитоперених мисли, и расплинутога, тако мало књижевнога слога његовог. Његове баналне, па ипак несварене мисли о искрености у лиреком песништву, о томе како критичар треба да је „љубио“ ако хоће да разуме песника, о високом задатку критике, о потреби да се „нашој нејакој књижевности“ какогод помогне; а у етилу — оно понављање излишних спнонима, оно брољиво уметање непотребних ограда и фраза позајмљених из немачког, онај простачки фамилпарни тон, — ухваћени су врло тачно и истакнути врло лепо. Једино што пок. Недић није успео дати, то је она неука нелогичност у излагању мисли, оно недоучено употребљавање стручних израза, својствено поменутом критичару. Недић, ни пародирајући, ни хотимпце, није био у стању да да своме стилу те украсе који тако природно и без икаква напора теку из пера реченога критичара.

Додајемо да је пок. Недић више пута говорио како

му је жао што овај рад свој — не нашав згодног тренутка — није стигао да објави. Госпођа. Бовари, од Г. Флобера. — У првим бројевима

за овим, „С. Књижевни Гласник“ почеће доносити гла-