Srpski književni glasnik

106 СРпПпоски Књижевни ГЛАСНИК.

ријска факта наше најновије историје. Тај се недостатак никако не да попунити бледим и нетачним успоменама Баталаке, Проте Матије или приповедача Вукових и дј,., а још мање Милутиновићевом Србијанком, која тако видно место заузима у цитатима Г. Новаковића.

Како је студија Г. Новаковића о Ичковом Миру изашла сад на јавност, чини нам се да је у интересу наших читалаца, да и ми изнесемо, наравно што краће можемо, резултате нашег истраживања по истом предмету. С тога ћемо у овом чланку изнети дипломатску акцију на Порти за решење српскога питања у периоду од погибије Хафис-пашине па до Ичковога Мира. Taj ћемо преглед завршити садржином услова донесених Ичком из Цариграда. Унапред морамо напоменути да је велик: разлика између нашег излагања п излагања Г. Новаковића. Разлика. је у главноме отуда што се тврђења Г. Новаковића оснивају на непотпуним, нетачним и раетегљивим изворима. и неоправданим комбинацијама, док се наша тврђења. базирају само на документима од несумњиве вредности.

У самоме почетку устанка, српске поглавице биле су обузете идејом потпуног ослобођења од Турака: хтеле су да се ослободе не само дахија, одметника. султанових, већ и да добију поуздано јеметво за своју безбедност у будућности. Услед тога њихова политика ишла је у два правца. С једне стране устаници су уверавали Порту ла остају увек лојални поданици сеултанови, да би на тај начин добили времена и организовали отпор; е друге стране пак тледали су да нађу ослонца и помоћи на страни, тражећи и од Аустрије и од Русије да их приме у своју заштиту.

Енергија којом су устаницм започели борбу и њихово тражење стране заштите учинили су те је и за Русију и Аустрију српски покрет изгубио своје месно обележје. Увидело се да је устанак еминентно политичког