Srpski književni glasnik

566 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

веће висове, онако пи она све јаче осјећа 6 своју немоћ: чисто увиђа своју несрећу — и прегара се... Ајдемо! — рече јој наједном питомије но игда..

— Пусти још мало, — замоли га и бесвјесно из његове истрже своју руку. | — Ајдемо! — повика он изнебуха — Али не знаш

да си ми жена! Не знаш колико сам се гризо у себи ради тебе... Зар још мислиш на друге7 Па се диже п, вукућ је, потпене је у кућу — и за . собом затвори врата. Иза тога, с дана у дан Антица све грђе осјећа те жину брака, и увиђа све јасније да се тако преварила; кајућ' се, криви саму себе: није слушала своје воље, већ је узела човјека. јер то и друге сеоске дјевојке раде — и тако сагријешила је проти самој себи... А нарав њена. била је противна томе, и тражила је чим већу, урођену слободу; сада када већ није на вријеме знала боље да · је цијени; сада јој се сама из душе јавља: никоме стално не припадати, нити се на кога у животу за увијек ослонити, већ слободно живјети на ономе пустоме шкољу! Та је мисао још јаче захваћа, а чисто на махове од ње изгара, кад гледа морнаре и рибаре што на шкољ евра- ~ : ћају. Сада не може к'о прво с њима се забавити, разговарати и при раду им помоћи. А кад из небуха јелнота лана. дође онај морнар из леванта, што јој бјаше милији од других. заборави на се и на свога човјека; нуди га | | млијеком и сиром, и поји га вином и пусти се с њиме у разговор. Из разговора дознаде да се оженио, и да ће осле ређе на море ићи. Осјети пред њим на сами сву 3 одавна потајану женску вољу: ко зна хоће ли га већ икада. видјети7 Та је мисао држи приковану на мјесту, : и никако да јој се отме... А он је гледа, и угледавши 37: њеним очима сјај раздрагана живота и чежње, осмјехне се на њу оним ријетким његовим оемијехом. Тај осмијех. 5

са његова жркога лица сине у њеним очима и ои MM O