Srpski književni glasnik

574 – СРпоки Књижевни ГлАСНИЕ.

осе вади

упроџашћена, изгубљена /! И његова машта, екољена многобројним претпоставкама, ударала је тамо амо посред њих, као празно буре које је бачено у море и с којим се титрају таласи.

Ема је селела према њему и гледала га; она није делила његово понижење, она је осећала друго: што је замишљала да такав човек може нешто вредети, као да се није већ двадесет пута довољно уверила о његовој неспособности. Шарл је ходао по соби горе доле. Под је шкрипао под његовим корацима.

— Седи једанпут, рече она, несносан си ми.

Он седе. :

Како то да се (она која је била тако паметна/) још једанпут превариг У осталом, од куда јој та кукавна мисао да тако сахрани свој живот у вечитим жртвама 7 Она се опомену свих својих склоности за раскошан живот, свих празнина у својој души, нискости у браку, у кући, својих снова који су пали у блато као рањене ласте, свега што је желела, свега што је себи ускратила, свега што је могла имати! и зашто зашто

Посред тишине која је владала у селу, зачу се кроз ваздух страшан крик. Бовари пребледе пи умало не паде у несвест. Она нервозно набра обрве, па се поново предаде својим мислима. И еве је то било ради њега. ради овог створа, ради овог човека који није ништа разумевао, који није ништа осећао! јер он је био ту, сасвим

миран, и не слутећи да ће његово име, које ће се с под- .

смехом изговарати, каљати њу као и њега. Она се беше упела да га воли, п плачући покајала се што се предала другоме. — Можда је био валгус7 узвикну наједанџут Бовари, који је размишљао. На неочекивани удар ове реченице, која је пала на њене мисли као“оловна кугла у сребрну чинију, Ема · уздрхта и диже тлаву да погоди шта је хтео рећи; и они се погледаше немо, готово зачуђени што се виде,