Srpski književni glasnik

роба ји o TOT NA

PocnosA BOoBAPH. 575

толико су својим мислима били далеко једно од другога. Шарл је гледаше мутним погледом човека пијана, слушајући, непомичан, последње узвике ампутиранога који

су се чули час јаче час слабије, протегнути, испресецани

оштрим крицима, као удаљени урлик какве животиње коју даве. Ема је гризла своје бледе усне, и, ваљајући међу претима један кончић од полипа који је разбила, управила беше на Шарла своје ватрене зенице, као две огњене стреле које тек што нису полетеле. Њу је сад једило све што је на њему, његово лице, његово одело, његово ћутање, цела његова личност, укратко, једило је што је жив. Она се кајала, као за какав злочин, због своје некадашње врлине, и еве што је још од ње остало, падало је под силним ударцима њенога поноса. Она је уживала у ружној пронији победоносене прељубе. Успомена на њеног љубазника враћала јој се са заносном примамљивошћу ; она јој се предаде евом душом, понета ка овој елици новим одушевљењем; и Шарл јој се чинио тако одвојен од њеног живота, тако удаљен на свагда, тако немогућан и уништен, као да ће умрети и као да се бори с душом на њене очи.

На тротоару се зачуше кораци. Шарл погледа; и кроз спуштену завесу он спази поред пијачних зграда, на сунцу, доктора Канивеа који је брисао чело марамом. Хоме је за њим носио у руци велику црвену кутију, и обојица су ишли ка апотеци.

Тала се Шарл, обузет неком изненадном нежношћу и малодушношћу, обрте својој жени с речима:

— Та пољуби ме, драга Ема.

—— Остави ме! рече она, црвена од једа.

— Шта ти је2 шта ти је7 понављао је он забезекнут. СОтишај се, дођи к себи!... Ти знаш да те ја волим !... Ходи!

— Доста! узвикну она страшним гласом.

И изишавши из собе Ема лупи вратима тако јако, да барометар паде са зида и разби се.

Шарл паде у наслоњачу, потресен, питајући се