Srpski književni glasnik

576 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

шта јој је, замишљајући неку нервозну слабост, плачући и осећајући од прилике како око њега лебди нешто кобно и необјашњиво.

Кад је то вече дошао у башту, Родолф затече Ему где га чека на дну перона, на првом басамаку. Они се загрлише, и сва њихова љутина истопи се као снег под топлотом овога пољупца.

XII.

Они поново почеше да се воле. Ема је често, у сред дана, седала да му напише писмо; затим је кроз прозор давала знак Јустину, који је брзо отпасивао своју кецељу и трчао у Хишету. Родолф. је долазио; она му је тада говорила да јој је дуго време, да јој је муж одвратан и живот ужасан !

— Па шта ја ту могу7 узвикну он једнога дана, нестрпљив.

— Ах! кад би хтео!.. |

Она је седела на земљи, између његових колена, расплетене косе, укочена погледа.

— Штаг упита Родолф.

Она уздахну.

— Отишли бисмо да живимо на другом месту... ма где...

_ — Бога ми, ти ниси при себи! рече он смејући се. Зар је то могућног ;

Она се врати на ову мисао; он се учини да је не разуме и скрену разговор. Њему никако није био појмљив овај душевни немир у ствари тако простој као што је љубав. Она је имала узрока, разлога, и као неки подстрек својој љубави. Доиста, ова љубав расла је свакога дана све више, из одвратности према мужу. Што се више предавала једноме, у толико је више мрзела другога; никад јој се Шарл није учинио тако непријатан, претију тако здепастих, ума тако ограниченог, понашања тако простачког, као после њених састанака с Родолфом, кад би се нашли заједно. Тада би, представљајући су-