Srpski književni glasnik

580 ОРпски Књижевни Гласник.

Шарл беше пре нашао. на. путу и коју је Ема сачувала. Међутим ови поклони понижавали су га. Он одби више њих; али она га стаде салетати да их прими, и Родолф напослетку попусти, налазећи да је самовољна и сувише наметљива. | |

После, њој су падале на памет чудне мисли:

— Кад избије поноћ, рекла би му, помислићеш на мене!

И, ако би он признао да није помислио, она би осула с пребацивањима, која су се завршавала с оним вечитим: |

— Волиш ли мег

— Па, волим те! одговарао је он.

— Много

— Наравно!

— Ниси никад волео другу жену7

— Да не мислиш почем да сам пре познанства с тобом био невинг одговорио би он смејући се.

Ема је плакала, а он је гледао да је утеши, зачињавајући шалама своја уверавања. ЊЕ

— Ох! како те волим! настављала је она; тако. те волим, знаш ли7 да не могу без тебе. Покадшто ме обузме жудња да те видим, у којој ми љубомора душу раздире. Питам се: „Где је Можда говори с другим женама Оне се смеше на њега и он им прилази...“ Ох! не, је ли, ни једна ти се не допада7 Има лепших од мене; али ни једна не уме да те воли тако као ја! Ја сам твоја слушкиња и твоја наложница! Ти си мој владар, мој идол! ти си добар! ти си леп! ти си уман! ти си снажан!

Он је ове речи толико пута слушао, да оне нису.

имале за њега ничега особитог. Ема је личила на све друге љубазнице; и како је чар новине мало по мало пао као нека хаљина, указала се у својој наготи вечита монотонија страсти, која се увек јавља у истим облицима и са истим речима. Овај човек тако пун искуства није

олажао разлику у осећајима испод сличности у изразима.

Зато што су му развратне или плаћене усне шапутале

УВ ИМ