Srpski književni glasnik

Русија и ДустРИЈА У Источном ПитАЊњЊу. 587

вачким миром, 1817. године, она је већ изгубила Славонију, Хрватску, Ердељ и Темишварски Банат. Разривена изнутра, без сталне државне основе, у непрекидној опасности од јаничареких бунтова, њени султани више нису у стању били да се одрже на висини. У почетку маја 1769. турска војска марширала је десном обалом Дунава ка Галпу; бројно још врло јака, фанатична и у борби крајње издржљива, али без официра и старешина, неорганизована, она је ишла напред „непоузданим корацима, узнемирена, без реда, као стадо залутало у степи“, каже о њој Албер Сорел. Руси је лочекаше и победише без муке, за тим заузеше Молдавију и упутише се ка Влашкој. Од тога тренутка настаје преокрет у Источном Питању. Из руку Портиних оно прелази у руке Европе и постаје питање међународног јавног права. За читав век, прво ће Русија играти пресудну улогу у свима пословима Отоманскога Царства, све до Берлинског Конгреса. Овај успех руске војске изгледао је људима из ХУШ века огроман, толико велики, да се брзо распрострло мишљење да су Турци коначно пропали. Волтер у свом замку Фернеју на обалама Женевског Језера, кад је за ту вест дознао, луд од одушевљења стао је играти, скакати и певати црквене песме. „Алах! Катарина! писао је он победоносној царици, ја сам дакле имао право, ја сам дакле већи пророк од Мухамеда“. Он је већ замишљао Катарину у Цариграду „као победницу Туреке Царевине и умиритељку Пољске“, и позивао је све европске владаоце да устану на Турчина. „Кад бих био Млечанин, писао је даље Катарини, послао бих војску на Кандију, док Ваше Величанство не буде потукло Турке код Јаши или на другом коме месту; кад бих био римски император, Боена и Србија виделе би ме у скоро; за тим бих дошао на гозбу код вас у Софију или у Пловдив у Румелији, па бисмо после тога све пријатељски поделили“.

Идеја о деоби Турске у то доба већ се била појавила, почела, нагло добијати земљишта и налазити присталица. Богато наследство привлачило је многе погледе, и Ру-