Srpski književni glasnik
590 СРпски КњижеВНИ Гласипу.
изгледа, као да је ствар већ била... По природном току догађаја, кроз неколико година Турска мора пасти у руке Русији... Што се Аустрије тиче, Русији биће врло лако да је придобије тиме што ће јој уступити Србију или друге пограничне провинције аустријских држава, које се пружају скоро до Царпграда“. Ламартин у Француској Скупштини декламовао је: „Сан, то је веровати да ће хришћански народи, слаби и растурени, еклопити чврет савез 'на Истоку против Русије; а јава, хоћете ли, господо, да вам је кажем Јава! то је Русија у Цариграду, држећи у својој руци целу Персију и целу малу Азију“.
Данас, кад се погледа на цео правац руске политике, резултат је сасвим друкчији. Што можда, у први мах, изгледа парадоксално, а што је у ствари тачно, то је да Русија у место да постане наследник султана, она је баш сачувала Турску Царевину од пропасти. Својом агресивном дипломатијом, серијом ратова y XIX веку, и својом јасно истакнутом амбицијом да постане господарем Цариграда, она је све Опле европске подигла против себе. Сем тога, њена полптика није имала довољно одлучности и задовољавала се полууспесима. Гроф Неслрод, руски министар Спољних Послова, писао је 1830. године : „Од наше војске једино зависи хоће ли марширати на Цариград п оборити Турску Империју... Али Цар мисли да та монархија, принуђена да живи само под протекцијом Русије и да у будуће само њене жеље извршује, боље конвенује нашим политичким и трговинским интересима него ма каква нова комбинација“. Тако млитави и неодређени политички планови, у непрекидној супротности с огромном државном снагом MH с војничким успесима, нису могли ничему довести. Сама Русија, сем обала Црнога Мора стварно ништа није добила; хришћанско становништво Балканског Полуострва њеном заштитом користило, се у тако незнатној мери, да увек изгледа да за сваки успех цела заслуга припада само Европи. Једино је Турска добила; добила је две неочекиване ствари. Прво, на Париском Конгресу 1856. који