Srpski književni glasnik

Русија и Аустрија у Источном ЦИитаАЊУ. 591

је завршио Кримеку Војну, то што је овом „телу у распадању“ признато право да уђе у ред западних Сила и да ужива благодети јавнога европског права. Три четврти века после Кучук-Кајнарџијског мира, који је имао да значи емрт Турске Царевине, Европа је свечано прокламовала начело самосталности и интегритета њезине територије. Лорд Џон Росел изјавио је у то доба пред Доњим Домом енглеским : „Ја не верујем да Европу може тежа беда снаћи, него кад би била принуђена да дискутује шта би требало радити у случају распарчавања Турске“. Потпуно исто мишљење делили су и представници осталих Сила искупљени у Паризу да већају о судбини Отоманске Империје. Друго што је Турека добила, то је да је успела после толиких смртоносних пораза на бојним пољима, финансијски потпуно пропала, с административном анархијом која у њој влада, не само да фигурише као држава првога реда још и данас, него и да задаје муке и доводи. у неприлику дипломатију целе Европе, њене заштитнице: То су резултати читавога века руских напора. Улога Русије већ припада прошлости; она је последњи свој значајан чин и завршну сцену одиграла у руско-турском рату 1877. године и у Сан-Стефану. Јопе за један тренутак изгледало је тада да је Русија скинула с дневног реда Источно Питање и ударила надгробну плочу Турској Царевини. Сан-Стефански уговор уништио је готово целу европску Турску и свео султанову власт на делове цариградске и солунске области, на нешто Тесалије, Епира, Албаније, и оставио Босну и Херцеговину без тачних граница и потпуно издвојене. На развалинама Високе Порте подизала се Велика Бугарска, која ве протезала од. Дунава до Јегејског мора; Босна и Херцеговина биле су намењене у најскоријој будућности по свој прилици или да се поделе између Србије и Црне Горе, или да постану аутономне. Така комбинација није се дала остварити. Њу је порушио Берлински Конгрес једним потезом пера. ;

У том тренутку ступа на позорницу друга Велика