Srpski književni glasnik

1916 СРпоки Књижевни Гласник. „Е да ли вам је познато, — окрепу се он к мени,

— најмилије предање наших помораца о борби мора са овим стијенама 7 Хоћете ли да вам га испричам 2“

„Као слободне птице на слободи, бјеху слободни мореки валови... Матп бура успављивала их је пјесмом и онп се у безбрижном весељу ваљали у безобалну пучину...

„Но мрачном п пакосном тиранпну човјеку, који је завидио срећи њиховој, прохтјело се да их лиши слободе, те да не јуре поносно поврх сплне пропасти морске и не смију се несташно јасном сунцу п плавом небу!“

„И он посла послушно робље; извадише из недара земљиних студене стијене и стадоше их бацати у дубљину морску...“

„У зиграло се море...“

„Мило је валима, гледајући како стијене тону на дно. Скакућу таласи, гуркају се, смпју се и праћакају, милујући мрке стијене: уживају до неба.“

— Из њедара земљиних дођоше нам емркнути гости; поздравимо пх бурном пјесмом; загријмо их топлом добродошлицом п милоштом, шалићемо се скупа се њима у рођеном мору, славити видјело и слободу.“ Весели су млади валови.

„Једино мати бура п отац олуј срдитим фијуком прате госте, мрачно погледајући стијене.“

„А стијене еве падају, падају у море, приљубљују се тијесно једна уз другу, расту као чврст зид и почињу да окивају морске вале, те да преграђују пут слободној трци њиховој...“

„дбунили се валови, престрављено погледајући висок мрачан зид: први пут им је пут преграђен.“

„И јурећи равно даље, ударише грудима о стијене. Са уздахом стукоше натраг. Зид је студен, неприступачан.,.“ „Уздрхтало море...“

O ИМ у