Srpski književni glasnik

378 СРпоски Књижевни ГЛАСНИК,

документа, без обзира на садржину другога који говори о том истом факту, у првом примеру тврдио како је већ био послат Дели-Ахмет против Коче, а кад је наишао на други докуменат, у коме се то обележава као прерана вест, он и то саопштава као факат, али тим ништи прву вест. Због тога је и она бесмислица у другом примеру, јер нема сумње оно прво тврђење јесте прва вест, која је, као свагда, о каквом догађају нетачна, док је друго тврђење из касније и поузданије вести. Тако је и с трећим примером, где једно тврђење искључује друго. Па то површно, а не критично, разматрање довело је Г. Павловића да као тачне податке узима и оне наведене у четвртом примеру, и да ни у колико не обележи њихов сумњив карактер. Он за онај глас о паши видинском, који иде у помоћ Ћуприји, вели да није лажан него „одиста истина“, и ако се то не види ни из чега, а најмање из развоја догађаја који су наступили одмах потом. Он исто тако саопштава као тачан факат и вест о оном никад неверозатном броју Арнаута, од 40000, за које без икаква коментара, везује једну нову нетачност, а то је да су ти Арнаути заузели горе побројана места, што није истина, јер су та места и била турска, као што и сам писац тврди о Јагодини у другој реченици изнад тога. На тај начин саопштена је као факат и она вест у жалби кнезова из смедеревске нахије (стр. 128) како су се горња места предала Турцима. Овај податак није тачан нити служи за потврду факта чија су била та места, али је подесан као податак који нам казује шта су радили српски кнезови да изазову акцију ћесареваца у Србији, и како су се страшили од Турака видећи да с друге стране нема помоћи.

Како пак писац ове расправе није ни најмање мислио о другом једном захтеву, о јасном излагању прибраних података и да закључци створени на произвољним претпоставкама не вреде, види се из ова три примера, који по збрци, што је собом представљају, јесу прави ребуси,