Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 379

Први пример имамо на стр. 131 и 132. Ту Г. Павловић излаже како је капетан Коча месеца маја 1788 године имао да сачека највећи транспорт турски, који је од Ниша ишао у Београд. Коча је, вели се, са својим људима био у Хасан-пашиној Паланци, кад су Турци били у Баточини, и како су ови били много надмоћнији, он се није усуђивао сачекати их пре Гроцке, зато се и повлачио испред њих, да би их тамо могао напасти. По ономе што се излаже на 152 страни види се да је тако нешто и било, јер писац на основу докумената вели да кад је Коча био у Гроцкој, „транспорт срећно прође и Коча не удари на њега; у Коларима Турци сазнаше да је Коча посео Гроцку, те онда променише пут; форсираним маршем ударише они из Колара преко манастира Рајиновца и обиђоше Гроцку“ (стр. 132). Али ако је заиста било тако, онда откуд су Турци, пре него су етигли у Коларе, билп у Смедереву, и како може бити то да Коча „иде у стопу за транспортом и о свему извештава генерала д' Атремонта“, кад је он већ био измакао испред Турака и отишао у Гроцку!

Тако нешто било је и са кретањем Капетана Коче у јулу 1788 год., када је, по наређењу ђенерала д' Аспремона, са 460 људи имао ићи к Пожаревцу. И кад је то било наређено овоме, неразумљиво је зашто Г. Павловић прзо вели да Коча „није фермао ове наредбе генералове“ (стр. 136), а потом наводи како је ипак ишао к Пожаревцу (Тамо). Зашто је пак Коча ишао тамо а не у Шумадију, где је имао успеха, и је ли он то чинио по својој вољи и независно од заповедника аустријске војске — то се не види. Г. Павловић тврди да је било ово последње, али томе нема разлога, јер, као што ћемо видети, произвољна. претпоставка, на којој је заснован овај суд, нема никаква основа. Да би пак све ово било још више нејасно, Г. Павловић на основу једног документа од краја јула 1788 пише како се о Кочи, приликом овог одласка у пожаревачку нахију „ништа није знало ни где је, нити је он хтео јављати о себи нити слушати наредбе д' Ас-