Srpski književni glasnik

380 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

премонтове ; тако су о Кочи били изгубили сваки траг; слушали су да је негде око Острва, те су били наредили да се спреме еплавови на Морави за сваки случај, ако би испред силе турске морао прећи на леву обалу“ (стр. 137), међутим на основу другог документа, такођер од краја јула те године, тврди да је Главна Команда била наредила ђенералу Лилијену, да узме на одговор Кочу, и овај је то учинио, али је Коча „енергично одбијао све од себе“ (стр. 137). Дакле, ипак се знало за Кочу. Само у место што читалац мора да се мучи и испитује шта је истина од свега овога, откуда су ови подаци и због чега је ова противречност, то је имао да учини сам писац. Његова је дужност била да испита тачност података па да читаоцу пружи оно што је јасно и тачно.

Са трећим питањем о Капетан Кочи стоји исто као с овим. На стр. 134—138 Г. Павловић говори о сукобима Кочиним са аустријским војничким властима и о његову незадовољству. Али најглавнија факта, на основу којих треба да се види суд, нејасно су представљена. Због тога се не види шта је било с Кочом првих дана јуна 1788 године, какав је био прави смер његову састанку са ђенералом д' Аспремоном у Ковину, шта је прави разлог његову тражењу аудијенције код ћесара, је ли овај тада био у Земуну, те према томе и је ли могло бити аудијенције. Нарочито ово последње имало се утврдити због закључака изведених из те претпоставке, узете као факат, као и због тога што сав даљи рад Кочин, према излагању Г. Павловића, почива на карактеру разговора Кочина. са ћесаром и на одлуци овога. Јер и што Коча образује своју нову чету, што иде к Пожаревцу и што самостално оперише, Г. Павловић ематра да је томе главни разлог у факту: да је Кочина „аудијенција код ћесара имала. евог утицаја“ (етр. 135). Али је зло што најглавнији факат није факат.. Ове су ово само претпоставке, засноване опет на претпоставци да је Коча био у аудијенцији код ћесара; и то није факат чим Г. Павловић,