Srpski književni glasnik

POI U A (ba

Књижевни ПРЕГЛЕД. 381

који питање разматра на основу архивске грађе, вели: „Не знамо ништа о тој аудијенцији његовој (стр. 135). Са оваким крупним, али и елементарним недостацима, који се могу констатовати у расправи при мало пажљивијем разматрању понеких факата, њихове узајамне везе и излагања, не ствара се озбиљан рад историјски. А ове тако јасне погрешке јесу врло основан разлог да један критичан историчар не може имати вере ни у друге податке које Г. Павловић саопштава као потпуно тачне, све док се на основу детаљног проучавања докумената из бечких архива не утврди у колико је тачно оно што се без њих не може оценити. Управо тај што се хтедне користити овом расправом, мора бити у толико више обазрив, у колико је овај писац био непажљив и у колико се овај мање обазирао на јасне и утврђене принципе за научно обрађивање историје, на принципе, који се, као што се види, њега ништа нису тицали. Јер само у површно рађеној расправи писац може тако радити и остављати читаоцу да решава оно што је била његова дужност да изврши. Приликом оног претходног рада историчар је имао да испита тачност података и уједно да разјасни сваки факат, а нарочито да јасно обележи време и место догађајима, који се истичу као крупне чињенице. То историчар мора учинити, да би читалац добио јасну слику како о континуитету тако и о каузалитету догађаја. Стога се мора рећи да је Г. Павловић, као историчар, врло неозбиљно схватио свој задатак, и кад произвољно доводи у везу догађаје, којима претходно није одредио време кад су се догодили, и кад на тако нејасним и неодређеним фактима заснива суд, којим се објашњавају значајне појаве. Зато кад се у овој расправи говори о сукобима Капетан Коче с Турцима, о којима се не зна кад су били, а писац се није постарао да им одреди време (стр. 120, 124 и 125) кад писац догађајем код Кулича обележава понашање Кочино и његов даљи рад, а не каже кад је био (стр. 132 и 138), а уз то још из једног податка на стр. 153 види се јасно да