Srpski književni glasnik

989 СРпски Књижевни Гласник. није био у доба за које се, по његову излагању, везују други догађаји и појаве (стр. 137); кад се кретањем Абдипашиним хоће да објасни кретање фрајкораца, а не каже кад је било (стр. 144); кад се говори о примирју зараћених страна, о поновном кретању непријатељских војсака, о заузимању појединих места, те према томе и о губицима и успесима једне или друге стране, кад се пише о свему томе п доводе се поједини догађаји у везу, а овима није тачно одређено време — за такав посао мора се рећи да је рађен се неразумевањем.

Због свега тога ништа неће изненадити читаоце, ако у овој расправи нађе и других ствари каквих нема у научним радовима историјским. Читалац, на пример, из ове неозбиљно рађене расправе може дознати и то да један докуменат писан у Ковину 22 марта 1788 год, може бити приложен другом, који је 20 марта те исте писан у Панчеву и тог истог дана испослат ћесару (упор. речи у реду 8—10 Ha стр. 121 са првим редовима трећег одељка на стр. 122); читалац овде може видети како писац на два места тврди да је Коча 16 марта био код Јагодине и преговарао с Турцима (стр. 122. п 134), међутим под линијом на стр. 121 сам наводи Кочино писмо у немачком преводу, писано тог петог дана у Јошаници, и у коме се о сукобу код Јагодине говори као о већ свршеном факту, после ког се Коча повукао у Јошаницу; читалац даље може видети како се то исто Кочино пцемо наводи за потврду неких речи горе у тексту, са којима оно нема апсолутно никакве везе, што у неколико вреди и за примедбу на стр. 130.

Али ово не треба да изненади читаоце, кад из раније изнесених података зна како је Г. Павловић мало мислио о историјској анализи употребљене грађе. А кад овако крупних и елементарних погрешака може бити у овој расправи, у расправи штампаној у Дкадемијину Гласу, преко оних захтева односно необележавања извора сваком факту, може се прећи као преко ситница. Јер то су у овој расправи „ситнице“, и ако би