Srpski književni glasnik

390 СРпски Књижевни Гласник. стаје непрестано у душевном немиру, са „одераном душом“, како су товорили романтички песници. Увек иста чежња за нечим вишим и лепшим, увек исто стремљење душе ка висинама идеала. Он будан слуша хучање ветра, запљускивање валова о хриде, у ноћи га распиње безузрочна али дубока туга младића којем је живот тесан и сув. Поред тога, најружнија стварност по цео дан пред очима: ропски, очајнички рад несрећних сељака, и отимачине, насиља, неправде које се врше на њиховим слабим, повијеним, незаштићеним леђима.

Његов је сан: „проживјети се дана и ноћи у сунцу, у шуми, у заклоницама, и мореком жалу... гледати отворено у очи животу...“, волети, радити, стварати, развити све своје снаге и дарове, намирити све своје потребе, буктати животом. А стварност: бити мали чиновник у забаченој варошици, чамити у канцеларији, проводити вечери посред запуштених или сурових бирократа, у диму од дувана, за картама, у пијанкама; прел бедом, лажју и неправдом болно осетити своју немоћ, видети како срце вара, како страсти вену, илузије се раеплињују, Марија у Америку, Кате у варош, у службу, за крухом и за другим човеком! И са очију му се не скида стари, погрбљени дпурнист, који са њиме ради у истој канцеларији, његова ропска понизност, емежурено лице, кратковиде очи. Тако ће и он, као и толики пре њега који су сневали сан вишег живота. Живот протиче, енага копни, а вечита, ненамирена чежња остаје и жеже у грудима. „Подати се наново животу, и тако лијечити ране од самог живота задате, или угушити наднаравном снагом страсти живота — и трпјети“..

x:

„ја крухом“ није обична историја једног чежњивог и младог човека, изучавање једног узнемиреног срца. То је и слика средине која је тога човека притискивала и домила.

У селу, Иво види око себе, јал, беду, и то не ре-