Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПрРИКАЗИ. 391

лативну беду великих вароши, но стварну беду, људе који немају шта да једу и који гладни морају да беже у туђину. Рђаве године су дошле по Далмацију. Прошло је доба када је „земља била харна, а цине вину добре“. Земља издала, удариле суше и неродице, пустили талијанека вина, увели „милитар“, „импошта“ (порез) толик да га слаба леђа „малога пука“ не могу издржати. Каматници безбожно користе се невољом сељачком: „бедни тежак“ се задужује за вреће кукурузног брашна, за који фиорин, да му „секвестратур“ не би однео последњу козу, и дуг се гомила, расте као плима морска, на сто фиорина узима „вјеровник“ две каце маста, а каца маста стаје петнаест фиорина. Чиновници, и велики и мали, довршују глобама и апсом оно што су трговци оставили, За „гладуше“ и „голиће“ настало је последње време; У се вриме годишта, . Остали смо без ништа,

певају тужно они, збуњени, пометени, не разумевајући ништа у несрећи која се бацила на њих. „Оли ми нисмо умели, оли нас нико од њих није бранио“. Да би се лебом исхранили, они беже у Америку. „Нико (некој у солдате, нико у туђ свијет, па ко ће радит' 7“ пита стари Анте. „Свуда је живот ди се живи од својих труди“, као да одговор млада девојка која се спрема за далеки пут. Огњишта опустела, дома остале жене, деца, старци, по који млађи човек који није могао да се одважи на пут. По неки се враћају, са дебелим златним ланчевима. на · пренику и претима пуним претења; неких нестане као да их је море прогутало.

И пред том ужаеном стварношћу, како Иву изгледају луде и грешне „ђачке размирице синова једног народа“, новинарски чланци ситих „родољуба“, који нису нашли ништа паметније и корисније но да се, при таквом стању ствари „препиру о нашој некадашњој величини, прошлости, хисторији“. Иво очајно гледа немар, тврдо срце или глупост оних који тим народом управљају: „Преузвишени“, Господин Гроф, обилази оток да се обавести о народним