Srpski književni glasnik

392 Сепски Књижевни Гласник.

потребама, да нађе начина како да се стане на пут исељавању од којега земље опусте. Када је пропутовао, видео и уверио се, он, место путева, воде, рада, заштите од каматника, шиље — сребром окован мисал за сеоску цркву! „Чудим се, вели агенат Рипић, што не дароваше и које звоно, да се боље чује када опет дође један од оних великих“... А они други, пук, простота: „Пека их, нека иду! биће бар тамо јадници сити! А нама амо како Bor na!“

a :::

Та борба за крухом бије се око Ива; борба за љубављу бије се у његовом немирном ерцу. Још првих дана на селу, он је срео Марију. Једнога раног летњег јутра, ђак је сишао у долац, у воће, и ту, када се цела природа будила, видео је где бере вишње, њу, пуних мишица и облих груди, са црнпурастим лицем које су китилде зреле вишње са грана. И као и толики снови младости, и тај је одлетео: она је за лебом отишла у Америку, и удала се за Шпањолца.

После Марије, Кате, Кате чији је момак Марко отишао у Америку, али која га не заборавља, чак и онда када се другоме предаје. Попустила је Иву, али увек мислећи на онога првога. Њих двоје су сами, у свежој ноћи летњој, под маслинама, на сувој трави која 0појно мирише. Под ногама им шуми старо и вечито море. „А Марко, пита је Иво, још га волиш7“ „Док будем жива“, вели просто девојка. „дашто долазиш мени“ пита је он љубоморан на њену прошлост, на оног другог који је тако далеко и тако близу у исти мах. :

„Не могу живити без љубави! а говоре да је то срамота за девојку... Ча то хоће рећи Иво гледа

у њено, ноћу закриљено лице и часом премишља о

њеној природи, па је упита: — Је ли те Марко во-

лио, ко ти њега“...

— дар ја знам,, Он није говорио ка ви...

И на сами мало смо се саставили. Па диже главу и погледа у Иву: Увек Mu се чинило, кад