Srpski književni glasnik

VI

OmsgRE И ПрРИКАЗИ. 393

би га видила, да ми јема ништа велика рећи, а нигда

те велике ричи нисам дочекала... А пуко сам жудила;

и то ме мори... — А познајете ли га BU?

— Познам, лијеп младић! — Носио се у себи ништо тешка; но око бија је ка тромаст — прослиједи Кате, очитом вољом, да

о њему прича. — И замишљен је био... Држао би ме

за руку, па би се некуд загледа... Ја би му чагод

говорила, а он ка да ме не чује... Задњи час, прво растанка изненада, јаче би ми стискао руку, осичено ка сикиром, река би ми неколико ричи... Ајме!

те задње ричи — те ричи продрле ми ко стрила у

срце... И сада када их се еитим, липо им чујем глас...

Чини ми се да га видим, онако, уморна, тешко пред

собом, запањује ме његов мушки задах.. и онда

нисам господарица од свог живота... Ма пустите! стид ме је — прекиде девојка говор. — А да си с њиме зачела 7 упита Иво просто. — Било би боље... Не би ме био оставио... — А зашто долазиш 7...

— Оставите! — прекиде га она... Мучила сам се свакако... Мишљу сам гришила, док нисте ви нава-· лили... И онда, мислила сам Ha M...

— И није ти жаог

— Не! — одговори она одлучно, и прислони главу на њ. Пукло ми је пред очима: зашто да гине моја младост 7 Кому је од тога корист

— А како живе друге дивојке 7

— Не знам ја... Нимају потрибу од човека.

Јема их, па не мисле друго него на јиће и спање...

Млака им је крв... А мени је никако потреба да ми

човек заповеда...

Из небуха лахор се брда затресе лагано гране,

и се мирисом летње ноћи носи собом свјежи шапат

звукова; дотаче им се косе и лица; прође поред

њих и пожури к мору, да се на њему ојача и заструји јачим животом“.

И тај сан одлеће! грозница чула пролази, место ње засићеност, досада, растанак, сваки на своју страну, у нове самообмане и нова разочарања.

Ако је истина да се цела једна књига даје свести у једну реченицу, то је извод и израз целог овог последњег дела Г, Ива Ћипика у овој реченици: „На путу