Srpski književni glasnik

ЊЕ |

РАКИЈО, МАЈКО! 407

рист, оци наши дуовни, а мени, мом дому п тору на здравље и спасеније! — викну Јанко Делић п погледа по људима. Пишите, браћо, што ко море п од срца жели! Севап је, јер је оно, штоно некакав говорио, наша дика и понос...

— Вала ти стари и берићетни доме чувени и свађе припознати Делића! Нек те Бог благослови здрављем и сваким берићетом!...

Настаде жамор, све већи п јачи. Отпоче писанија: неко овна, неко овцу с јањетом, неко јаловицу, неко шиљеже, неко јање. Тога дана уписасмо и укуписмо стотину што мали што велики глава, па се кренусемо попу Вукосаву у Бањицу. И туј нас Бог обрадова са осамдесет глава, те одма пријеђосмо из Бањице у Соколово попу Стевиши. Туј, готово, понајбоље прођосмо, јер поћерасмо са питомог Соколова сто педесет и три главе... И тако од попа до попа, из парокије у парокију — по свој Крајини. За два мјесеца и двије неђеље наћерасмо на ипљаду глава.

— Доста је! — викну ја кад избројисмо сермију на Бјелајском Пољу. Нека нам је срећно и берићетно. Враћајмо се светом намастиру.

И ми се вратисмо — заврши Симеун и подиже поносно главу: Сваком ћу оном очи његове ископати који од данас рекне коју грку и злобну ријеч против ракије!

— Јуначино наша! — чу се онај иза каце. Нека ти је просто и од Бога и од људи да је каблом пијеш кад си је тако делиски и јуначки бранио и одбранио ! Точи, Мићане!

, ПЕТАР Кочић.