Srpski književni glasnik

ТИЦИЈАНОВ СИН.

(2.) Ш.

Кад су сенатори отишли, сињора Доротеја крај свих мољакања и наваљивања свога кумчета, не хтеде да каже ништа више. Била се наљутила што је први тренутак веселости издао да зна тајну једнога догађаја у који она није хтела да се плеће. Како је Пипо непрестано наваљивао :

— Драго моје дете, рече му, могу ти само рећи, кад ти кажем име оне што је за те извезла ону кесу, ја ћу ти можда учинити добру услугу; јер је та особа сигурно једна од најлепших и најаристократскијих у Венецији. Нека ти је то доста; и ако бих хтела да те обавежем, морам да ћутим; нећу да изневерим тајну за коју ја једина знам, осим ако ме за то не овласте, и тад ћу то учинити часно.

— Часно, драга кумо 7 али откуда ви то мислите да ако је поверите само мени...

— Разумем, одговори стара дама; и како, и ако је била достојанствена, није могла да не буде и мало пакосна: „кад покашто градиш стихове, додаде она, зашто не напишеш о томе један сонет 7“

Видећи како не може ништа да дозна, Пипо престаде с питањима ; али је, као што се може замислити, он и даље био врло радознао. Он остаде на ручку код авогадора Пасквалига, не могући се одлучити да остави своју куму и надајући се да ће можда у вече доћи „лепа непозната“ у посету; али он виде само сенаторе, судије и најозбиљније униформе републике.

При заласку сунца, млади се човек издвоји из друштва, п оде у један мали шумарак, Размишљаше шта