Srpski književni glasnik

ТицијАНОВ Оин. 411

су нашли као решење једну басну колико толико оправдану. „Некаква велика дама, говорили су опи, беше заволела Тицијанела, то јест Тицијановог сина, који је волео Мона Бјанкину, и, наравно, није могао да успе код ње. Елем, та висока дама, која је лично извезла једну кесу за Тицијанела, не беше пико други него сама дуждевица. Замислите сад колика је била њена љутина кад је дознала да је Тицијанело дао Бјанкипи ту залогу љубави!“ Таква се породична хроника тихим гласом понављаше у Падови, у маленој кући сер Ориона.

Задовољан успехом евог првог предузећа, наш јунак покуша и друго. Требало је написати сонет за лепу непознату. Узбуђен, и против своје воље, том чудноватом комедијом, он одмах написа брзо неколико стихова у којима је било извесне живости. Нада, љубав, тајна, сви ти страсни пзрази тако обичии код песника, појављиваху се гомилама у његовој памети. „Али, мислпо је он, кума ми је казала да се то“ тиче најлешне жене међу властелинкама старога рода у Венецији, треба дакле сачувати известан уљудан тон и прићи јој с више поштовања.“ Он побриса што беше написао и, прелазећи из једне крајности у другу, сакупи неколико звучних сликова II покуша, не без муке, да се њима сложи мисли које приличе његовој дами, то јест најлепше и најплеменитије мисли што могу бити. У место сувише емелог надања, он изрази бојажљиву сумњу; уместо тајанетвености и љубави, :он говораше о поштовању и захвалности. Не знајући како да слави лице једне жене коју никада није видео, он се послужи, врло деликатно, што се могло деликатније, с неколико неодређених израза који се могу односити на свачије лице. Једном речју, после два часа размишљања. п рада, он је написао дванаест приличних стихова, врло звучних и врло празних. ;

Он их лепо преписа на једном лепом пергаментном листу, и нацрта по крајевима птице и цвеће, које пажљиво обоји. Али чим је свршио посао, и тек узео да још једном